Ljudmila
(não sei)
Spalio je juli seno
A Tisa nezapamæeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio laðar
Polu Rumun, polu Maðar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kæer
Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaæice i pod karner spavaæice
Jedva vidljivo
Skrila èamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti
Tu noæ je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenèiæ
I u kosi venèiæ od ivanjskog cveæa
Pa ipak, nije nesreæa što me se ona ne seæa
Ma kakvi, nesreæa je što se ja nje seæam
Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al' nikad da slaðe garov zalaje
Zaklela me da je èekam
Da æe me se cela veka seæati
Na promaji žar malakše...
Ima l' ista lakše neg' obeæati?
Noæ kad je Tisa nadošla...
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenèiæ
I u kosi venèiæ od ivanjskog cveæa
Nije nesreæa što me se ona ne seæa
Ma kakvi, nesreæa je što se ja nje seæam
|
|
