Miholjsko leto
(não sei)
Do pola jedan je bila na èasu klavira...
Onda korakom merila grad...
I usput gledala izloge...
Pardon... Svoj odraz u njima...
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca...
Mala vraèka da upravo tad...
Uz "caffe Kibic" polagano nadoðe On...
Kao plima...
Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reè koja vredi tek kad se odæuti...
Bogu je kanuo èaj... Svud je prsnuo sjaj...
Jedan platan æe ostati zlatan...
Ona kroz smeh èvrsto svoju kajdanku stišæe...
Ne drhti On... To je samo to uvelo lišæe...
Blaženo Miholjsko Leto...
Jedno i sveto za njih...
A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest...
Sve èešæe mu govore "Vi"...
Begeš u grudima udara...
Bije u bronzane žice...
U džepu sretni staklenac... Ko ono novèiæ i zdenac...
Mala vraèka da nestanu svi...
A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice...
Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...
Na uglu sam zastao sam...
Ne tako dobar oktobar...
I misli sve... U "ruskom štimu"...
A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad...
Vreme samo raspiruje plam?
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu...
|
|
